JA SAM SVOG UKRAO, A KAKO STE VI DOBILI PSA?

20kg sreće Objavljeno: 30 Prosinac 02:50 , 0 komentara

Moram nastavit priču, ali nije lako prisjetit se svega šta nam se tih dana događalo. Čovik nekako potisne duboko stresne događaje. Triba iskopat osjećaje straha, neznanja, čekanja, nadanja ...

Ajde da primotamo ovu priču na početak.

Pru je imala 6 godina, ali njoj to nije bilo bitno, ona je u glavi totalno štene, mogla je imat i 106, svejedno. Trčala bi za lopticom, skakala za štapom, veselila se svim ljudima, ona za drugo ne zna.

Tribalo nam je nekoliko dana da dijagnosticiramo o čemu se radi. 5 dana, svaki od tih po nekoliko sati u veterinarskoj ambulanti. Ne znam ko ih više mrzi, ja ili Pru. Skroz je slaba i priključena na infuziju i ništa ne jede i ne pije, izgubila je 4kg.

Osjećan se tako bespomoćno jer ona je malo stvorenje koja ima potpuno jednostavne osjećaje, strah, ljubav, veselje i bol. Zadnjih nekoliko dana prevladavaju nažalost samo bol i strah i mrzin svaku minutu tih dana jer ona to ne zaslužuje. Njeno je da se igra, skače, kupa, njene su zelene livade i plava mora, ne nekakve veterinarske ambulante, sterilni mirisi i kirurški noževi.

Ali to je život, ko te pita.

Nakon još jedne bočice infuzije i nekoliko rengenskih snimaka veterinar nas šalje kući jer on ne vidi nikakvu šišku i svaki čas će joj bit bolje, samo je malo muči želudac. Mislin šta mogu, zna čovik, doktor, zna bolje od mene u najgorem slučaju.

Zaputili smo se kući. Pru i dalje ne jede i sve je po starom. Nakon 2 sata zvoni mi mobitel – veterinar zove. „Hitno dođi, konzultira sam se s kolegama ipak je šiška, vidi se nekakva sjena na RTG-u“. Ne znan jesan li sritan ili tužan.

22.4. 2014. godine, utorak u 14 sati i 8 minuta smo stigli isprid veterinarske ambulante. Čudno kako se nakon više od 4 godine vrime uriže u pamćenje, a inače ne mogu zapantit šta iz dućana triba donit doma bez papirića.

Veterinar izlazi po Pru ispred ambulante i uzima je u ruke i govori da je operacija hitna. Reka mi je da ostanem isprid da odma ide na anesteziju i pod nož. Diga je ko kad dižeš dite, preko ramena. U tim trenucima Pru je pogledala prema meni, cila u strahu ko da se pita „Zašto me ostavljaš? Zašto ti sad ne ulaziš sa mnom ko i svaki put?“.

Operacija je trajala duže od 2 sata. U mojoj glavi trajala je barem 22. Sa mnom je bia prijatelj, Tonći. S njim je to trajalo barem 32 jer je još gori paničar od mene, ali ajde, barem ne čekam sam, šta sada.

Mislit i virovat je puno lakše  nego znat. Da sam zna šta se unutra događa vjerojatno bi posidia, a ovako sam samo oćelavia. Nervozan san, neman koga pitat, tješi me brat, tješi me otac, bit će u redu. Oće, neće, ko zna. S Robijem san se također čua, njemu je ipak lakše bilo, nije on to dobro ni razumia koliko je opasno. Nisan plaka (jesan), ali sve je to nabijeno emocijama i čekaš taj poziv više.

Nakon više od ta dva duga sata, zove me veterinar i govori: „Možeš doć vidit Pru, sve je dobro prošlo“. Alo, kakvi teretni brodovi? Kakavi vlakovi, avioni? Znaš li koliko mi je tereta palo s leđa? Dotrča sam do te ambulante ni Bolt se ne bi posramia brzine.

Iznutra neko zavija ko vuk. Objašnjava veterinar meni laiku da je to normalno za staforde. Oni nakon anestezije zavijaju još satima, iako ih ništa ne boli. Ma znaš šta Pru, možeš i tjednima samo da si dobro. I kakvi su ono pogledi, ko te ostavia? Kakve gluposti su ti padale na pamet ... Nikad pa ni tad!

Ali šta ti razumiš, ti opet mašeš repom, valjda misliš da sam se doša igrat s tobom.

 

Operacija je dobra prošla, dio crijeva je počea odumirat, zacrnia se skroz i još uvik nismo sigurni. Postojala je velika šansa infekcije jer to je ipak šporak sadržaj i vrlo je izgledno da se dogodi.

Pa šta nam je činit onda? Svaki dan moramo dolazit na udarne doze antibiotika da spriječimo infekciju.

Neću vam puno duljit priču, al to su one bolne uljne injekcije koje se ne apsorbiraju tako brzo i peče ko sam vrag. Od tada Pru mrzi sve veterinare, odgovorno vam tvrdin.

Pru još uvik nije spavala kod mene, dolazila bi samo ko gost na 1 dan. Nisan još ima hrabrosti pitat oca za tako nešto. Svaki od idućih 5 dana sam iša po nju i svako jutro smo išli u veterinara. Svaki od tih 5 dana Pru mi se i dalje veselila, iako je znala di ide, valjda me zavolila, ja nju jesan.

NJIH DVOJE

Nakon petog dana, potrebno je bilo podmirit troškova liječenja. Robi to nije moga priuštit, nisan ga ni tražia. Ja san još uvik bia učenik srednje škole, nisan ima dovoljno.

Oca ne mogu pitat, mislin operacija, s liječenjem 2000kn za pasa koji nije moj, nije njegov, reć će da san poludia.

Nisan ima puno opcija, pita san brata i reka mu da ne mogu pitat oca, da mi je neugodno. Brat je reka da nema problema, da će mi on poslat. U međuvremenu se čua s ocem i valjda mu reka da sam ga pita pare. To jutro sam se probudia i opet krenia po Pru da idemo u veterinara, a na stolu je stalo 2000kn.

Otac koliko god se protivia psu u kući ipak je na najmlađeg sina bia slab. Njemu znači šta meni znači tako da nije puno pita šta, kako ni koliko. Pru mu je postala vječni dužnik.

Tu priči o njima nije kraj ....

Pru je imala šavove na crijevima i nije smila jest nikakvu suhu hranu. Sve je moralo bit izmiksano do razine paštete.

Taj sedmi dan smo išli po zadnju dozu i išli smo prošetat, kako je ona slaba i gladna, a ne smi jest da ne puknu šavovi, brzo se umorila.

Došli smo kući, a otac je spava i stavia san je na krevet (naravno nije smila na krevet) i zaspali smo oboje. Umoran od tog stresa i svih sranja u tih 10 dana stvarno sam zakomia jer je napokon sve prošlo.

Otac se probudia prije nas. Čua sam kako ulazi u moju sobu i slikaje mene i Pru kako spavamo. Nakon toga sam čua miksanje i odjednom se Pru probudila, priskočila me zatrčala se u kuhinju ... Kad šta. Otac miksa piletinu i radi hranu za Pru ... da mi je neko reka da ću to vidit ne mogu niti ponudit protuvrijednost tome jer je to nemoguće. Vjerojatnost infinitezimalna (googla sam) – beskonačno mala.

Kad bi vam reka da je broj napravljenih jela prešiša i nekoliko tisuća ne bi vas laga. Ali o tome drugi put.

Pru je vratila svoja 4 izgubljena kila. Mojih 20 kila sreće i dalje napada balune, štapove, boce ...

Ima ona taj fetiš ...

 

Iman još puno priča, sritnih i tužnih kako izgleda suživot dva najbolja prijatelja. Ne želin vam sugerirat kraj. Možda vas ni ne zanima, možda san dosadan, ali nije me briga.

Volin pisat o Pru, a nisan ni zna da mogu.