Kako sam pronašao najboljeg prijatelja? Objavljeno: 30 Prosinac 02:51 , 0 komentara

Neraskidivo prijateljstvo vlasnika i psa iz naslova započelo je otprilike prije 7 godina. Mada ovo vlasnika zvuči ružno, moj pas nije vlasništvo, on je član obitelji, prijatelj, najbolji prijatelj.

Već ko mali svatia sam da volin pse, javlja bi im se na ulici, neki obiteljski prijatelji su ih imali, a baš kod njih san najviše volia ić u goste. Nekad bi nažica oca da ostanem i prespavat u gostima pa da se cilu noć mogu družiti s njima.

Vjerojatno se pitate pa zašto nisi pita roditelje da ti nabave pasa? A ne ti si pita. Naravno da sam ih pita, plaka, skaka, vrišta. Nijedan otac nikad iz prve nije prista na pasa u kući, virujte mi. Moj je odolijeva punih 16 godina. Upornost se na kraju isplati, pitajte Sizifa.

Nego da se vratim na svog prijatelja iz naslova. Pru, to je moj vjerni pratitelj, ne mogu mrdnuti, a da joj prođen ispod radara. I sad mi smeta pod nogama dok tipkam ovo.

Prve tri godine svog života Pru nije znala za mene, a ni ja za nju. Oca više nisam maltretira za pasa, došlo je doba puberteta, cure, izlasci, prijatelji, škola, trening i ja sam zaboravia da ga želin. Tri godine smo živili udaljeni 1 ulicu, vjerojatno smo se mimoišli po koji put, ipak je ona staford, a to triba zaobić u širokom luku.

Da ne duljin previše ovu priču, preskočit ću na dio kada nisan zaobiša Pru i kada se nisan pripa staforda. Iša sam u šetnju s prijateljem koji je susjed i živi ulaz do Pru i njenog vlasnika. Točnije, bili smo kraj škole splitskog kvarta Sućidar. Pru je bila okružena ljudima koji su joj pokušavali iščupati štap iz usta, jedan, drugi, treći i redom izlazila kao pobjednica.

 Ima ona taj fetiš da ne pušta nikome i da pravi slabića od tebe dok pokušavaš.

Tada se prvi put nisam boja staforda, tada sam prvi put pomazia Pru i čua nešto šta mi je zauvik prominilo život. Wow kako to zvuči ko iz Top Shopa. Robi, vlasnik Pru, izjavia je da možemo slobodno nekad doć po nju i izvest je u šetnju i igrat se s njom jer ona to voli i jako je dobra s ljudima i drugim pasima pa s njom nema straha.

Nakon par dana, ne da nam vrag mira i ja i isti onaj prijatelj (Sali) zbog kojeg sam prvi put priša Pru odlučimo da pitamo Robija da ju izvedemo u šetnju. Nema problema reče Robi i idemo mi na prvu šetnju do Žnjana (plaža u Splitu).

Osjećamo se cool, vodimo staforda, ne bojimo ga se, ali ne znamo što ćemo s njom. Od Sućidra nosi štap i ne pušta ga sve do Žnjana, ne sluša nas i misli se pivajte vi borbene ja sam ga našla i ne puštam.

Naravno na Žnjanu smo imali publiku, vrtimo Pru na štapu, ona oduševljeno skače, trči, nas svi gledaju. WIN-WIN. Niko ne zna da nije naša, šta nas briga.

Trajalo je to naše družanje čitavo lito, izveli bismo ju jednom dva puta tjedno. Nismo znali dobro Robija, neugodno je i nama bilo non stop pitat da nam je da pa smo se i s tim zadovoljavali. Postala mi je draga, nisam joj moga uzet štap, ali tolerirala me i veselila se kad bi nas vidila, znala je da kreće ludnica idućih par sati.

Ocu nisan ni govorija, ne bi on to ni razumija. Vodiš tuđeg pasa, nisi normalan. Je je dobro je ..

E sad, završilo lito, počinje škola. Malo akomodiranje na novi razred, obveze su opet iste, učenje, treniralo se tada pa je Pru pala u drugi plan. Jebiga, ipak nije moj pas.

Prošla su jedno dva miseca od početka škole i padne nama na pamet, a mogli smo bacit đir s Pru, nismo već davno. Zovemo mi Robija...broj se ne koristi. A ništa, amo ća na vrata. Ti češ pozvonit, ne ti češ, ti zvoni ja ću pričat i tako mi raspravljamo i uspijemo se dogovorit. On zvoni ja pričan.

Otvara neka žena, dobar dan, dobar dan, je li Robi tu? Nije oni su vam odselili. Znate li di? Ne znam stvarno.

Alo jebote, di je Pru, postala mi je draga ...