10 800 minuta Objavljeno: 30 Prosinac 02:51 , 0 komentara

 

Jebote, di je Pru? Pitali smo se i Sali i ja, mislin, nije strašno, nije naš pas, neće nam puno falit, al opet volili smo da je tu. Ta dva miseca nismo puno mislili o njoj, imaš je u podsvijesti, „ajde ić ćemo po nju ... ima dana ... ima vrimena“... nema! Nema vrimena, uglavnom, iskustvom naučiš da su stvari koje te uveseljavaju i koje smatraš nepromjenjivima itekako varijabilne. Iluziju nepromjenjivosti okoline oko sebe, stvaramo sami sebi da se lakše nosimo s nemogućnošću utjecanja na događaje oko nas. Zamisli da si svake sekunde svjestan da ne znaš šta ti nosi iduća sekunda, da se može dogodit bilo šta!? Tebi, prijatelju, sestri, bratu, roditeljima. Grozno, jel tako?

Al dobro šta ja pišen, nije umrla, odselila se.

Mislite se pa dobro, šta ne pošaljete poruku na Fejs ili nešto, bar je danas lako nać bilo koga. I mi smo mislili isto, al Robi je stariji čovik, nema Fejs, broj se i dalje ne koristi. Možemo jedino zvat policiju da pitamo, al nismo toliko zaglibili, nastavili smo mi dalje sa životom i bez Pru, nije tako strašno. Al bilo nam je ža.

Ali srićom Split je mali grad. Jedno 6 miseci i nije bia baš mali, ali toliko nam je tribalo da opet dođemo do Pru. Tada, taj period od 6 miseci mi se i nije činia nešto dug. Brzo to prođe, pogotovo u našim  godinama, prije 300 riči pisa sam o početku školske godine, a sad smo već u proljeću. Otprilike je tako brzo prošlo i tad. Danas tih 6 miseci, odnosno 10 800 minuta iz naslova znači puno više, ali neću vam spoilat. Doć ćemo do toga, zašto i kako.

Robi se vratia na Sućidar, a Sali i ja smo baš taj dan opet nešto kemijali i šetali kvartom (imam i drugih prijatelja, majke mi!) i naletimo mi na njega. Gospođica Pru, iza nosi boce (ne za reciklažu).

Ima ona taj fetiš da ih natrpa koliko god može pa pokušaj izvuć ako ti uspije.

Pripoznala nas je, došla se javit veselo, valjda je mislila da ćemo je i sad mi odvest u šetnju. Šepuri se i glumi s bocama, zna da joj ih je nemoguće uzet pa nismo ni pokušali.

E sad smo uzeli broj mobitela, adresu, sve! Aj sad se odseli.

 

Sve po starom, tj. novom

Naše druženje se nastavilo tako i nekoliko godina dalje. Teško je zanimljivo prepričat toliko „običnih“ izlazaka jer većina je stvarno bila obična, ali puno takvih običnih, monotonih, repetitivnih radnji daje ti mogućnost da to zavoliš. Meni se to upravo dogodilo s Pru, uđe pod kožu, a ni ne trudi se.

 Problem monotnije i svakodnevice je jedino što sa sobom nosi i iluziju o običnosti i nepromjenjivosti. Kad se varijable okrenu, kad život pokaže ko je glavni, svatiš zapravo koliko je obično bilo posebno, koliko je dug 1 dan, sat, minuta, koliko je jedna sekunda duža od nula.

U međuvremenu Sali je dobia svoju Pru, odnosno Sonu, predivnog posavskog goniča. Tako da sam osta jedini ja kao službeni šetač Pru. Meni odlično, sad samo ja mogu objavljivat slike na Fejsu ili Instagramu s njom i hvalit se (šala, šala). Često su me i zezali prijatelji (ovi drugi koje iman osim Salija, ozbiljno) da je samo zato i šetam. Bi li su u pravu, možda u početku, volia san je pokazivat i predstavljat ko da je moja, već u ovom periodu nisu bili u pravu, tad san se volia družit s njom.

E da, zaboravia san reć di su se priselili. Na Bačvice, tako da svaki put bi iša sa Sućidra do tamo po nju i onda ludovanje na plaži po pijesku. Najmrže mi je bilo šta san je uvik mora prat nakon tih druženja jer ne mogu je vratit cilu šporku Robiju poslat će me u tri lipe. A nije da mi je puno ona pomagala u tome, često bi se oboje oprali dok sam pokušava samo nju oprat.

Ali daj da požurimo ovu priču, nemate ni vi ni ja cili dan.

 

Otac i Pru

Nije nikakav clickbait naslov, upoznali su se, al da čuješ kako.

Je, radi se o onom ocu iz prve priče koji neće pasa u kuću, al nije ni svjestan da Pru nije pas.

Znači monotnija, običan dan, ja po Pru, ne sićam se više s kim sam bia, ali nisam bia sam (nije Sali). Sve je super, Robi govori dođi po nju slobodno i tako ja dođem, a on mi natukne samo da je nešto malo povrćala i da nije jela cili dan pa je vjerojatno muči želudac. Ali ko bi zna s njom, kad me vidila skače, veseli se, pokazuje mi loptice i boce šta je uzela taj dan.

Zaputimo se mi prema Žnjanu i Pru trga štap, ja je vrtim, bacam, luduje, uživa, nije joj ništa. Kako je Split poznat po buri, brzo je postalo ladno meni i mom neimaginarnom prijatelju koji je bia s nama, al se ne mogu sitit koji. Glupo mi je vratit Pru doma, tek sam je uzea, idem je ja odvest kod sebe. Ako oca nešto više straši od pomisli pasa u kući to je da hodan bos i da mi je ladno vani, tribalo je probat.

Doša sam na vrata i reka mu, slušaj preladno je vani, ostat ćemo malo pa idemo ća. A evo da upoznaš pasa o kojem pričan i kojeg često vodin. Pru je strašljivica i osim što joj u rodovniku piše staford, nikakve više veze nema sa stafordima. Stoji na hodniku i gleda ga, gleda on nju, ko da zna da nije baš dobrodošla pa prije nego šta dobijemo odbijenicu uletia sam u sobu s njom.

Donosim joj vodu, ipak se umorila puno je skakala na Žnjanu. Ne želi ni blizu vode, ajde, računam nije žedna, valjda ona zna. Jea sam neke kekse čokoladne i ponudim ja njoj, kad neće Pru ni čokoladu. Sad mi već nije ugodno, znam da obožava čokoladu, ne znam koji je problem. Idem ja pitat starog, ipak je on znanstvenik, nešto se razumi i u medicinu. Doveden ja Pru u dnevni i pitan ga jel ti loše izgleda ona? Neće da jede, neće da pije, povraćala je prije ne znam šta joj je?

I dok smo mi tako nju promatrali malo, nudili hranu, vodu, Pru odjednom ispovraća kauč. U p**** materinu kako san proklet tako??? Prvi put doveden pasa u kuću on ispovraća kauč, mislin se u sebi u toj neugodnoj tišini. Nekakav sličan vokabular sam dobia od oca upućen meni, iako je kauč bia sranje i mogla mu je jedino skočit vrijednost nakon ovoga, al dobro. Al da buden iskren, dobro je reagira, vidia je da nije nešto u redu s njom, a ja san izriba ostatke želuca s kauča.

Da se još jedan put skratim, nakon nekoliko veterinarskih pregleda i dijagnoza, najviše zahvaljujući vlastitom bratu (doktoru), ustanovljeno je da je Pru progutala šišku. Ima ona taj fetiš da ih natrpa u usta koliko god stigne pa ti se ruga dok ih pokušavaš izvuć.

Nikad nisam bia u veterinara, ne znan šta su knjižice, ne znan kako to ide, ja samo šetan Pru, nisan ja vlasnik aaaa!!

Izgubila je 4kg, sada ima samo 16. Mršava je slaba, ne jede. Ozbiljnije je od onoga kako se čini iz ove priče.

Hitno je operirana, tada nisam ni svaća ozbiljnost te operacije. Mislin neš ti, otvorit, izvuć šišku i gotovo. Brzo sam sazna i svatia ozbiljnost operacije, crijevo je počelo odumirat, strano tijelo je zapelo već sad skoro 4 dana, jako je riskantno.

Idućih 5 dana udarne doze antibiotika i nadaj se najboljem.

Pru, izdrži molin te!